Улица Патриса Лумумбе

Одлука да се београдским улицама надену имена донесена је 1872. године на једној одборској седници градске општинске управе. До тада, улице су носиле већином турске називе по неком познатом Турчину, турском објекту или једноставно по неком човеку који је у тој улици први саградио кућу. Почетак шездесетих, обележен организацијом Прве конференције Покрета несврстаних у Београду, памти и једну занимљиву јавну дискусију о називима улица, чији се транскрипт данас чува у Историјском архиву града Београда (СГБ, бр. 32, 15: Стенографске белешке Јавне дискусије о називима улица у Београду одржане 8.11.1962).


Скуп одржан у дворани Радничког универзитета Ђуро Салај у Немањиној био је јаван и позивао је све грађане и грађанке да својим сугестијама и предлозима допринесу решењу „овог деликатног проблема” давања назива улица у Београду, јер су ратови, политички сукоби и идеолошке борбе остављали трагове и у називима улица. Свесни да називе улица треба да третирамо као културне споменике и вид признања појединцима, радници и раднице Културно-просветне заједнице Београда, Центра за културу и уметност Радничког универзитета Ђуро Салај и Комисија за споменике Народног одбора града Београда организовали су разговор културних и јавних радника о тадашњим називима улица, као и о критеријумима за дуговечније решење овог задатка.


На том скупу примећено је да „не треба посветити свим афричким величинама имена београдских улица, али треба водити рачуна и о томе да Београд значи нешто за Африку, то је несумњиво, те не би требало с тим да се жури.” Било је предлога да Београд добије улицу председника Насера, потом Индијску, Алжирску, Суданску, Гвинејску, Индонезијску, Кипарску, Мароканску, Туниску, Нигеријску, Афричку, и све то у име топле добродошлице државницима који посете наш град као искрени и добри пријатељи.


Примећено је и да улицама треба давати имена људи и догађаја који значе нешто у историји света и човечанства, а највише давати она имена за које је Београд везан. Истакнуто је да су имена улица успомена и подсећање на значајне догађаје и практична оријентација у граду која има и васпитну функцију – да учи нове генерације да не треба да забораве. Миодраг Б. Протић је, на пример, предложио да Београдска недеља оснује сталну рубрику посвећену расправи о називима улица. Запажено је и да је Београд био у ситуацији у којој су међународна имена брисана: „После ратова смо давали називе улица у вези са Истоком, а затим у вези са Западом. Од рата до данас има улица које су по 4 пута промениле име, а то је нешто што не би смело да буде.” Урош Мартиновић је додао да ти натписи треба да служе људима у узбурканом темпу живота.


У истој се расправи помиње Булевар пријатељства, који није случајно тако назван, јер се налази поред Парка пријатељства, спомен-парка који је основан поводом Београдске конференције. Данас, али ни у другим изворима не проналазимо детаљније податке о овом називу булевара поред Парка пријатељства.


Улица Патриса Лумумбе налази се у београдском насељу Карабурма и од 1961. године носи тај назив. Патрис Лумумба (1925-1961) био је први премијер независног ДР Конга, оснивач Конгоанског националног покрета. Као противник колонијализма, био је осуђиван и затваран. Био је представник народа Конга на Конференцији округлог стола 1960. године у Бриселу на којој је утврђен 30. јун као дан проглашења конгоанске независности. Он се као први председник владе Конга-Киншаса заузео за антиимперијалистичку политику потпуне независности. Лумумба је убијен 17.01.1961. године, а у Београду су 14. фебруара исте године због тога одржане велике демонстрације које су се претвориле у нереде, када је заузета и опљачкана Белгијска амбасада. У Београду поред назива улице постоји и студентски дом који носи његово име и у чијој се унутрашњости налази спомен-плоча, фотографија и венац. Лумумба је симбол антиколонијалне борбе афричких народа.

Живот обележја испричала: Ана Кнежевић